Фрушкогорска Богородица

„Средином деведесетих, знао сам да морам да одем на ходочашће, на Атос у Хиландар, и да ће то бити пут мог праштања, прихватања и прочишћења. Две године сам се молио, размишљао и озбиљно духовно спремао за мој сусрет са собом и светињама. Небо ми је било једини савезник. На Атос сам отишао 1996. године. Божанске Светлости су препознале моју идеју, љубав и велики „жар” за даљим духовним прочишћењем и радом, и богато су ме наградиле. То је била моја прва лекција на овом ходочашћу: Бог, Божанска Светлост увек помаже човеку и даје му надахнућа ако је идеја чиста, јасна, неманипулативна, добронамерна, пуна љубави према себи и окружењу. Моје ходочашће је било препуно оваквих и сличних наравученија. Једном сам преживео праву катарзу пред хиландарском иконом Богородице „Тројеручице”. Био сам у дубокој, преданој молитви пред њом у свечулном стању свести. Гушио ме је плач, ридање и јецаји. Сузе су неконтролисано текле, а са мене је лио неки чудан зној. То је било невероватно чишћење. Очишћење и прочишћење духа, душе и тела. Одједном, како је почело, тако је све престало, изгледало је као да се ништа није догодило. Осећао сам се ослобођеним, препорођеним и својим. Ту пред Мајком Божјом распао сам се као човек, а родио као Биће. Ово је, такође, била једна велика лекција за мене: док човек не прође кроз право очишћење тј. прочишћење духа, душе и тела, нема даљег духовно–материјалног пута и развоја. Те ноћи сам добио и написао молитву и напокон, после силних година, спавао спокојно и мирно. Следећег јутра, после јутарње службе, док је полако свитало, задржао сам се опет пред иконом Богородице „Тројеручице” и као захвалност за љубав, помоћ и веру у мене, прочитао своју молитву.
Тог момента се из њених очију појавила Светлост и у њој завет, да управо мени, даје благослов и обавезу да треба да је иконопишем, али на неки други, неуобичајени начин који ће ми саопштити кад дође време. Од тада је прошло читавих седам година мог преданог духовно-материјалног рада на себи. Из свечулног стања свести, применом екстрасензорне аналитике, добијао сам молитве и принципе како да себе подигнем на потребан ниво духовно-занатског, како да дођем до правог лика Богородице и Христа, као и које материјале да користим, када и на који начин да то радим. Током тих седам година живот ми се потпуно променио, постао сам духовна алатка у рукама Светлости. Моје биће је почело на нов начин да живи и ради. Обилазио сам многе манастире, боравио на свим светим горама и живео скоро монашки живот. Период иконописања и оживљавања Фрушкогорске Богородице ми је прошао као у трансу. Све време сам био у свечулном стању свести, а моју руку је водила директно Божанска светлост. Резултат таквог мог духовног стварања из Светлости и у Светлости је икона Фрушкогорске Богородице која се данас може видети у цркви Св. апостола Павла у Петроварадину и у капели коју сам специјално направио за њу.“ „Икону Фрушкогорске Богородице сам завршио 09.06.2004. године. Дана 24.05.2006, икона је званично пренешена из мог простора СВАР-3 на светој Фрушкој гори у капелу при цркви Св. апостола Павла у Петроварадину. 13.07.2006. је Његово преосвештенство владика Василије са протонамесником Божом Совиљем освештао капелу и икону Фрушкогорске Богородице. Оно што је важно, а брзо се показало у народу: Фрушкогорска Богородица се појављивала, „јављала” људима и упечатљиво и јако чинодејствовала на све и свакога у свом окружењу. Данас је присутна велика саборност око Фрушкогорске Богородице, у цркви Св. апостола Павла у Петроварадину. Временом су је прогласили за чудотворну и исцељујућу. Дана 4.12.2013, на велики црквени празник Ваведење Пресвете Богородице, на радост свих људи који су сабрани око ње, унешена је у цркву Св. апостола Павла и званично је проглашена заштитницом ових простора и свете Фрушке Горе. А дан 4. децембар је проглашен и за дан Фрушкогорске Богородице. Уз благослов су изграђене још три капеле посвећене Фрушкогорској Богородици и поменутим светитељима, а на радост народу. Једна капела, од сибирског ариша, је у Петроварадину у порти цркве Св. апостола Павла, у непосредној близини претходно изграђене капеле посвећене Фрушкогорској Богородици. Друга је у подхомољу, а трећа на Златибору. Све три нове капеле су изграђене од дрвета, онако како се некада у православној традицији градило. За све то време мог духовног сазревања и рада, сазревале су и мисли, идеје, молитве, Светлости и сам рад. Сам лик Фрушкогорске Богородице се мењао и сазревао, добијао на пуноћи, изражајности и лепоти. У свакој капели је иста икона Фрушкогорске Богородице, али различито приказана. Свака икона носи печат, енергију и Светлости поднебља и народа где је капела изграђена. Свака прича своју причу, поручује, подучава, слуша нас и чује и својом љубављу хармонизује, наштимава, негује и надкриљује. Читав пројекат капела је уз Божји благослов завршен крајем 2014.” – из необјављених рукописа Луције Селаковић Лабат