U nezadrživom proticanju vremena Sveci – te sjajne zvezde Crkve – uvek su obasjavali i grejali duše pravoslavnih hrišćana. Naša Crkva svecima nije bila bogata samo u prvim vekovima svog uspona omivenim jarko crvenom krvlju, oni su se pojavljivali i u kasnijim etapama razvoja hrišćanstva. Sveci žive među nama i svojim istinski hrišćanskim životom uzlaze istim onim putem kojim je prvi prošao Gospod; putem koji je On osvetio Svojom dobrovoljnom žrtvom, putem kojim je od tada prošlo veliko mnoštvo ljudi. Njihov zbor, po blagodati Božijoj ne prestaje da se dopunjuje. Oni nastavljaju teški put koji uzvišava čoveka dajući svoju dušu – najdragocenije što imaju, – u ime sjedinjenja sa Tvorcem.

Takva ličnost, koja je u sebi skoncentrisala sve svoje duhovne snage posvetivši se delu unutrašnjeg usavršavanja i sjedinjenja sa Bogom bila je ličnost svetog oca našeg Nektarija – čudotvorca, mitropolita Pentapoljskog, koji se podvizavao na Egini. Svetitelj Nektarije je svetac kojeg je Gospod proslavio upravo u naše vreme. On se pojavio kao nova svetla zvezda na nebeskom svodu Pravoslavlja. Njegov život, od prvih koraka sve do blagoslovenog upokojenja ostavio je vidljiv trag u hrišćanskim dušama Bliskog Istoka i Grčke. On je postao neugasivi svetionik na Egini, izlivajući svoju blagodat i blagoslov na vasceli svet. Život ovog čoveka je bio neprestana borba u ime dostizanja istinskog znanja i vrline. To je bio težak put, ali je on njime išao pobedonosno. Žitije svetog Nektarija predstavlja ostvarivanje nepokolebljive želje za pronalaženjem onoga prema čemu je toliko svim silama stremila njegova duša, ka pronalaženju Boga Istinitog.

Postao je pobednik u duhovnoj borbi i zbog toga se vrlo brzo nakon njegovog upokojenja slava o njemu posvuda raširila. Svetitelj Nektarije je veliki jerarh u plejadi otaca naše Crkve, jedan od njenih najviših vrhova, stub svetosti.
Rodio se 1. oktobra 1846. godine u selu Silivrija, u Istočnoj Trakiji, kršten je 15. januara 1847. godine kada je dobio ime Anastasije. Njegovi roditelji – Dimos i Vasiliki Kefalas bili su obični siromašni ljudi, ali hrišćanski srdačni, blagočestivi i dobrodeteljni. Posedovali su mnoge vrline i blagodatni duhovni plod svega toga postao je Anastasije Kefalas, kasnije – svetitelj i čudotvorac Nektarije Mirotočivi. Pobožni roditelji su Anastasija, petog od šestoro dece vaspitavali “u tradicijama i duhu zapovesti Gospodnjih”. Mati ga je učila crkvenim pesmama i molitvama i često ga je terala da čita i peva različite tropare. Naročito se starala da dečak zapamti 50. psalam Davidov “Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Tvojoj”. Ovaj psalam pun umiljenja, koji dira svaku hrišćansku dušu ostavljao je naročit utisak na blagosloveno dete. Dečak ga je često izgovarao, i kako je kasnije sam pričao sestrama svog manastira i drugim učenicima, kada je dolazio do reči: naučiću nepobožne putevima Tvojim i bezbožnici će se obratiti Tebi, – mnogo puta se zaustavljao i ponavljao ovaj stih, čime je budući svetitelj na izvestan način predosećao svoje misionarsko služenje.

Dečak je od rane mladosti osećao Božiji poziv i svoje svešteničko prizvanje. Veoma je voleo crkvu, sa radošću je išao na sve službe i ostajao je u hramu što god je duže mogao – prisluživao je sveštenicima. S naročitom pažnjom je slušao propovedi. Po povratku iz hrama dečak bi kod kuće napamet ponavljao čitave odlomke iz propovedi zapanjujući na taj način sve ukućane. Dok je bio još sasvim mali od papira je pravio “odežde” i sa svojim vršnjacima obavljao najraznovrsnije “službe” Kad je Anastasije napunio sedam godina negde je nabavio bele listove papira i počeo marljivo da ih prišiva koncem. Na majčino pitanje šta radi, Anastasije je odgovorio: “Želim da napravim knjigu i da zapisujem u nju reči Božije”. U Silivriji je dečak stekao osnovno obrazovanje. Naročito je voleo da čita knjige religiozne sadržine. Ali nije mogao da nastavi školovanje zato što u njegovom rodnom selu nije bilo srednje škole, a nije bilo ni novca da otputuje nekuda na školovanje. Prepreke su bile velike, ali su još veće bile njegova vera i želja. Sanjao je o tome da stekne hrišćansko obrazovanje kako bi druge učio da tvore volju Božiju. Tako Anastasije donosi tešku odluku da otputuje u tuđinu. Po blagoslovu roditelja odlazi u Konstantinopolj. Sačuvalo se predanje o tome kako se četrnaestogodišnji Anastasije nekako domogao luke kako bi potražio brod na kojem bi mogao da otplovi. Prišao je jednom brodu i počeo da preklinje kapetana da ga povede sa sobom. A ovaj se, pogledavši dečka samo podsmehnu: “Idi, dete, prošetaj. A posle dođi pa ćemo te povesti.” Anastasije je ironiju shvatio kao kapetanovo odbijanje i sa suzama je gledao kako se brod priprema za plovidbu. Kapetan je već davao komande mehaničarima, počeše da rade motori, a brod – ni s mesta da se pomakne. Izdata je naredba da se poveća broj obrtaja, ali je brod stajao kao privezan. Kapetan se u nedoumici pogledom sreo s tužnim očima Anastasija koji je stajao na ponti i sažalivši se na dečka dao mu znak da se popne na brod. I – o, čuda! Samo što je Anastasije zakoračio na palubu brod se sam od sebe udaljio od obale! U Konstantinopolju je njegovo prvo radno mesto bilo u prodavnici duvana.
Međutim, tamo se za rad dobijala vrlo mala plata, i zbog toga je dečko išao turoban, odeven u rite, često potpuno gladan. Njegova jedina uteha bila je vera Hristova: neprestano se molio. Danju je radio vrlo naporno, a noću je izučavao Sveto Pismo. Pošto je težio ka misionarskoj delatnosti i na fišecima i papirima za pakovanje duvana pisao je različite izreke svetih otaca kako bi duhovno pomagao svojim mušterijama. Toga se sam sveti Nektarije sećao u predgovoru knjizi “Blaga učenih”.

Mladić je i dalje živeo u strašnoj oskudici. Jednom prilikom, pošto je potpuno pao u očaj, on namisli da Samog Boga zamoli za ono što mu je bilo potrebno. Uvek je to činio u molitvi, ali je u prostodušnosti svog iskrenog srca odlučio da se Bogu obrati… pismom. Dečak htede da izloži svoju molbu i da zamoli Gospoda da ga ukrepi. Uze olovku i papir i prostosrdačno napisa ono što je osećao. Zalepi koverat i stavi natpis: “Gospodu Isusu Hristu na Nebo”. A zatim se uputi na poštu. Usput srete gazdu susedne prodavnice, koji je dobro poznavao ovog dobrog dečaka i video kakva su ga iskušenja zadesila. Sused je takođe išao na poštu i ponudio se da Anastasijevo pismo pošalje zajedno sa svojima. Na pošti trgovac vide adresu na koverti i zapanji se. Ne verujući svojim očima on otvori pismo i pročita ga. Gospod mu je pomogao da shvati svu dramu koju je Anastasije preživljavao. Ovaj čovek odmah uze čist koverat, stavi u njega novac i očinski napisa Anastasiju kako da rasporedi ova sredstva. Zatvorivši koverat posla ga na Anastasijevu adresu koji, pošto je dobio takvu pošiljku nije znao šta će od radosti. U dečakovom životu nastupio je pravi praznik, praznik u čast “odgovora” od Gospoda. On odmah kupi sebi odeću, obuću i namirnice. A kad gazda prodavnice duvana vide ovako naglu promenu odmah pomisli da je sve to kupljeno za novac koji je ukraden od njega. On izgrdi dečaka, istuče ga i otera. Uzaludne su bile suze i objašnjenja. Konflikt je rešen tek kada se umešao sused-dobrotvor. Ubrzo se za Anastasija našlo novo zanimanje koje mu je više odgovaralo – postao je nadzornik u školi pri metohu hrama Groba Gospodnjeg. Ovde je i sam mogao da uči.

U Konstantinopolju je proveo šest godina. Kad mu je bilo dvadeset godina, uoči Božića 1866. godine, pošto je osećao nostalgiju mladić odluči da otputuje kod svojih za praznik. Za vreme plovidbe počela je da duva strašna bura. Brodu je pretio brodolom. U jednom trenutku slomio se jarbol. Anastasije odmah skide sa sebe kaiš, priveza za njega krst koji mu je dala njegova dobra baka i kaišem pričvrsti slomljeni jarbol. Držeći ga jednom rukom drugom se krstio izgovarajući reči: “Gospode, spasi nas. Daj mi, Gospode, da steknem bogoslovsko obrazovanje da bih zatvorio usta onima koji skrnave božanstveno ime Tvoje!” I desilo se čudo! Brod je uspešno stigao u luku.
Iste godine Anastasije se seli na ostrvo Hios. Ovde mu nude radno mesto učitelja u selu Lifi, gde je i radio više od sedam godina. Seljaci su neizrecivo voleli svog učitelja, cenili su to što on svoju delatnost nije ograničavao samo školskim okvirima, već je u hramu propovedao reč Božiju, obavljao obiman duhovni rad, bavio se dobrotvornim radom. Sam učitelj je živeo izuzetno skromno, gotovo asketski. Nedeljom i na praznike odlazio bi u skit svetih otaca na ostrvu Hios i slušao pouke starca Pahomija o načelima monaškog života.

7. novembra 1876. godine Anastasije prima monaški postrig s imenom Lazar. Bio je zapisan kao žitelj poznatog Nea Moni (Novog Manastira) koji je još 1045. godine izgradio Konstantin Monomah. Inok Lazar dobija poslušanje sekretara. Manastirska bratija je naročito volela mladog monaha ceneći njegovu umešnost i izuzetno smernu prirodu. Godinu dana posle postriga mnogobrojni monahovi talenti bili su ocenjeni po zaslugama i 15. januara 1877. godine na dan njegovog krštenja, mitropolit Hioski Grigorije u sabornoj crkvi Svetih Minasa, Viktora i Vikentija rukopolaže Lazara u đakona. On dobija novo ime – Nektarije. Ovo ime će kasnije postati poznato vascelom svetu. Prizivajući ga mnogi ljudi će po svojoj veri biti udostojeni milosti Božije.

U neprestanoj molitvi i postu otac Nektarije u Nea Moni provede tri godine pripremajući se za uzvišeno služenje na koje ga je Gospod postavio. Blagodat Božija se štedro izlivala na đakona Nektarija. Veličina njegove duše se ogledala u svemu. Mladi monah je žudeo za učenjem, a sredstava nije bilo. Međutim, Gospod ga nije napuštao! On je jednog blagočestivog i bogatog hrišćanina po imenu Jovan Horemis naveo na to da obrati pažnju na đakona Nektarija iz Nea Moni i da mu pomogne da postane blagosloveno oruđe Promisli Božije. Ovaj čovek je preuzeo troškove preseljenja oca Nektarija u Atinu radi nastavka školovanja. Uzradova se otac Nektarije videći kako počinje da se ostvaruje njegov san i proslavi ime Preblagog Boga. Moleći se za svog dobrotvora on se sav predade učenju.

Posle završetka obrazovanja, po Horemisovoj preporuci on prelazi u Aleksandriju kod Patrijarha Sofronija IV, koji je na katedri bio od 1870. do 1899. godine. Patrijarhu su se sviđali mladi ljudi koji su posedovali istinski hrišćansku prirodu i voleli nauke. On je visoko ocenio đakona Nektarija i posavetovao mu da se vrati u Atinu kako bi nastavio sa učenjem i stekao visoko bogoslovsko obrazovanje. Godine 1882. otac Nektarije se upisuje na bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta. Uči sa odličnim uspehom i čak dobija stipendiju A.Papadakisa[1]. Diplomu svršenog studenta bogoslovskog fakulteta otac Nektarije dobija 13. novembra 1885. godine i vraća se u Aleksandriju. U hramu Svetog Save 23. marta 1886. godine Patrijarh ga rukopolaže za sveštenika. Pet meseci kasnije, u avgustu iste godine postaje arhimandrit u hramu Svetitelja Nikolaja u Kairu. Istovremeno biva naimenovan za propovednika i Patrijarhovog sekretara, a zatim i namesnika Patrijarha u Kairu. Arhimandrit Nektarije je ispoljio veliku marljivost prilikom ispunjavanja svojih visokih obaveza. Pre svega se brinuo za povećanje broja klirika u svojoj eparhiji, propovedao je i poučavao ljude, usmeravao delatnost hramova. Patrijarh Sofronije je pažljivo pratio njegov rad i doneo je odluku da ga nagradi za usrdnost. Tako je Nektarije dobio titulu vrhovnog arhimandrita Aleksandrijske Crkve. Tri godine kasnije, 15. januara 1899. godine, vrhovni arhimandrit Nektarije Kefalas biva rukopoložen u arhijereja i imenovan za mitropolita nekada slavne Pentapoljske mitropolije. Hirotonija je obavljena u patrijaršijskoj crkvi Svetitelja Nikolaja u Kairu od strane Patrijarha Sofronija i arhijereja: bivšeg episkopa Kerkerijskog – Antonija, i Porfirija – episkopa Sinajskog.

Mitropolit Pentapoljski Nektarije slaveći Gospoda počinje da ulaže još veći napor u vaspitanje svoje duhovne dece. Slava o njemu pronosi se celim Egiptom i rasprostire daleko van njegovih granica. Međutim, neprijatelj koji mrzi dobro udesi tako da se pojavljuje nepomirljivi neprijatelj Vladike Nektarija – nadležni arhijerej. Svi su pretpostavljali da će mitropolit Pentapoljski postati budući Patrijarh Aleksandrijski i da će sa te visine moći da nanosi udarce glavnim centrima satanske vlasti. I ovo mišljenje, mogućnost da se to ostvari, iako mitropolit Nektarije na to nikada nije ni pomišljao satana čini temom ogovaranja, spletki i glasina. Zavidljivi i zlobni ljudi počeše da ubeđuju Patrijarha u to da mitropolit Pentapoljski kuje plan i da se trudi samo kako bi postigao jedan cilj: kako bi osvojio patrijaršijski presto Aleksandrije. Podmukli izveštaji ubrzo počeše da utiču na 90-godišnjeg Patrijarha i posle nekog vremena bogobojažljivi, smerni i krotki Nektarije nađe se u ulozi progonjenog. Njegov život u Patrijaršiji postade neizdrživ. Isprva mu oduzeše sve obaveze, lišiše ga dužnosti na kojima je bio, i na kraju, Patrijarh ga otpusti bez ikakvog objašnjenja.

Trijumfovali su zlo i zavist. Svetitelj Nektarije je bio uklonjen sa mesta patrijaršijskog Namesnika, a dva meseca kasnije biva proteran van granica Patrijaršije sa evo sledećim papirom: “Naše nedostojanstvo ovim Patrijarhovim otpusnim pismom izjavljuje da je njegov donosilac Preosvešteni Mitropolit slavne Pentapoljske eparhije Vladika Nektarije Kefalas, koji nije mogao da podnese klimu Egipta, poslan u druge zemlje i poziva se da ispunjava svoje arhijerejske obaveze ma gde se nalazio po dozvoli lokalnih crkvenih vlasti. Kao potvrda ovome izdaje se ovo otpusno pismo radi podnošenja u svim neophodnim slučajevima. Aleksandrija, 11. juli, 1890. godine Patrijarh Aleksandrijski Sofronije”.

Sveti Nektarije trpeljivo podnosi iskušenje koje ga je zadesilo. On odlazi iz Egipta u tuzi, jer ovde ostavlja svoju pastvu i sve što je učinjeno njegovim naporima. Oko hiljadu njegove duhovne dece iz grčke zajednice u Kairu obratilo mu se sa tužnim oproštajnim pismom kojim mu se zahvaljuje za njegov trud i za svetost života. I evo, on je već u Atini.
Više od sedam meseci sveti Nektarije živi u Atini u strašnoj oskudici. Ali sve svoje duhovne i materijalne potrebe, sav svoj život on poverava Samom Gospodu. Verovao je da će se Gospod i ovoga puta pobrinuti o njemu. Tako je i bilo. 15. februara 1892. godine biva mu ponuđeno mesto propovednika u Ftioditskoj i Fokidskoj eparhiji. U martu 1894. godine biva pozvan da stane na čelo duhovne škole braće Rizari. To je bila ogromna odgovornost. Morao je da priprema za službu sposobne bogoslove, propovednike, episkope, jereje. Na toj dužnosti svetac ostaje 14 godina. Vreme provedeno u radu u rizarijskoj školi bilo je produktivno i neobično plodotvorno. Ni ovde nije moguće dati pravu ocenu doprinosa svetog Nektarija. Upravo za vreme rada svetitelja na dužnosti direktora škole oslobodio se patrijaršijski presto Aleksandrije, i kako svedoče štampani materijali iz ovog vremena misli svih behu usmerene na mitropolita Pentapoljskog. Međutim, on je izabrao usamljeni život. U to vreme već je posećivao Svetu Goru i u njemu je sve jača bila želja da se potpuno posveti monaškom životu. Godine 1904. dok je još bio direktor Rizarijske škole sveti Nektarije osniva ženski manastir Svete Trojice na ostrvu Egina[2]. Tamo se doseljavaju prve monahinje – njegove učenice, koje je on često posećivao i pomagao duhovno i materijalno. 1907. godine on napušta dužnost direktora škole zbog zdravstvenog stanja i nastanjuje se na ostrvu Egina. Tamo u manastiru Svete Trojice provodi ostatak svog zemaljskog života u molitvi, služeći Bogu, pišući bogoslovske radove, propovedajući, ispovedajući, poučavajući, duhovno snažeći ljude do samog dana kada ga je 8. novembra 1920. godine u 10.30 Gospod prizvao Sebi. Pastir ostavi ovaj svet u vreme kada mu je bilo 74 godine u Atini u bolnici “Areteo” posle dvomesečnog lečenja zbog akutne upale prostate.

Odmah po Vladikinom upokojenju poče priprema tela za pogreb. Sa upokojenog skinuše košulju i staviše je pored, na krevet u kojem je ležao paralizovan čovek. Čim se odeća dotakla bolesnikovog tela on odmah ustade slaveći Gospoda. Istog trenutka sva soba se ispuni miomirisom. Bez obdukcije telo je bilo pripremljeno za pogreb i dovezeno ga brodom na ostrvo Egina. A tamo ga monahinje i meštani sa velikim strahopoštovanjem pogreboše na teritoriji manastira.

U aprilu 1921. godine zbog izgradnje mramorne grobnice grob beše iskopan i pokaza se da je telo usopšeg bilo netruležno. Iz njega se širio predivan miomiris. Preneto je na 48 sati u igumanske odaje, a zatim ga obukoše u nove odore i ponovo sahraniše. Tri godine posle upokojenja ponovo se pokazalo da je telo netruležno i da se iz njega širi miomiris. Godine 1927. na inicijativu Hrizostoma I, arhiepiskopa Atinskog, mošti su bile obretene po treći put. Telo sveca ostalo je netruležno i točilo je miro. 3. septembra 1953. godine ponovo otvoriše grobnicu. Ovoga puta, samo Gospod zna zbog čega, videlo se da su mošti istrulile. 5. novembra 1961. godine u manastiru Egina praznovalo se zbog zvaničnog pribrojavanja Nektarija Kefalasa, mitropolita Pentapoljskog liku svetih Pravoslavne Crkve (Odluka Patrijarha pod br. 260 od 20. aprila 1961. godine). Mnogobrojni su radovi koje je iza sebe ostavio svetitelj Nektarije i oni za sve nas, pravoslavne hrišćane, predstavljaju ogromnu duhovnu vrednost.